
О Чуварима
Порекло и историјат Чувара Христовог Гроба
Карактерологија Православног Далматинца
Чувари Христовог Гроба - Витешко надахнуће из Доживљаја Свете Пасхе
Историјско порекло и Богословски смисао
Обнова старине достојне вечности
Чување Христовог Гроба, је древни обичај који је у Хришћанском свету забележен само у Јерусалиму и у Врлици, малом месту у Северној Далмацији између планина Динаре и Свилаје. Тачни подаци о самим почецима обичаја нису забележени у историјским изворима, али према усменим предањима обичај постоји најмање 400 година. Несумњиво дуга традиција је уткана у тај Православни обичај, који је највероватније и донет у Врлику из самог Јерусалима.
Чувари ступају у цркву, одевени у народну ношњу поменутог краја, предвођени харамбашом, где двојица чувара заузимају место северно и јужно од Христовог гроба.
Смене страже су честе, чувари дефилују кроз цркву ненаметљиво, у чврстој побожности, заузимају своја места и нетремице гледају у Свету Плаштаницу. Њихово кретање није везано за кретање свештеника. Овај обичај проистекао из простосрдачне народне побожности и не ремети склад црквене молитве, него улепшава Литургију елементима ратничког достојанства.
Далмација је српска етничка и историјска покрајина у којој је православна вера имала динамично искуство и трагичну историјску судбину. Нарочито су православни Срби у њој вековима били битку за националну и верску посебност и слободу. Најранији писани историјски извори рачунају на Србе „као народ који држи велики део Далмације“. По византијским изворима најзападнија српска покрајина у Приморју била је тзв. „Паганија“ она је заузимала крајеве између река Неретве и Цетине „Србљи“ се на горњој граници Цетини помињу 1436. године као сточарско становништво са, што би се данас рекло, локалном самоуправом и широком унутрашњом аутономијом. Чувари Христовог Гроба представљају потомке таквих Срба и њихови васкршњи обичајиосе најтипичнији ментални код динарског психичког типа. Северну Далмацију је у једној путописној цртици овако описао Григорије Божовић: „То је најнепосреднији динарски крај, ту је уобличен наш најизразитији динарски човек, онај велики историјски мученик и јунак, који се мушки кроз цео средњи век и нови до наших дана рвао са Романима, Млечићима, Мађарима, Аустријом и Турцима. Ту је кроз векове и мучну борбу, под жарким сунцем на љутом камену исклесан онај наш чудесни Морлак, Србин и велики Православац“(Далматинска Тромеђа, Политика 1937. бр.10435, стр.11)
Истоветни обичај чувања Христовог Гроба у Врлици имају и Римокатолици. Историографски посматрано није спорно да он код њих има своје српско и православно исходиште, односно исти је апсоброван у римокатоличку литургијску праксу зајваљујући полатињењу(унијаћењу) православних Срба. Упутимо поглед у Црквену Прошлост цетинске долине. Врело Цетине имало је православну цркву Св. Спаса подигнуту 1390. године, иста је одузета 1696. од Православаца и дата Римокатолицима. У околини Врлике постојала је православна црква Св. Великомученика Георгија која је 1688. вољом млетачких власти уступљена Римокатолицима. (М.Јачов Венеција и Срби у Далмацији у VIII веку, Епархија далматинска 1987, стр.129-130)
Црква Св. Николе у Врлици у којој су Православци обичавали чување Христовог гроба подигнута је 1618. године. Ово би могао бити први сигурни пронолошки параметар од кога се мери обичај стражарског и ратничког бдења на Велики Петак над Светом Плаштаницом.
Чувари су долазили у православну цркву Св.Николе у Врлици оденути у раскошну мушку ношњу цетинске крајине. Сваке године деша вао се избор или поновна потврда вође – Харамбаше који је командовао стражарима и давао такт покретима и кретању кроз цркву. О старини обичаја и документованости истог не зна се готово ништа. Најчешће изношена мишљења да је обичај стар колико и православни храм у Врлици, мада пре изгледа да проистиче из дубоке старине, свакако прехришћанске, додирујући хоризонте народне душе и колективног несвесног.
Улазак војника у парадним униформама са макар и трофејним оружјем на сред богослужења је богословски контрадикторно и апсурдно. Харамбаша им наређује да заузму место код Христовог гроба или да изврше замену страже не обазирући се превише на значење појединих тренутака у самом богослужењу, као што је на пример кађење од стране свештеника. Промена страже се дешава тако што харамбаша у наос уведе нову својицу одморних чувара. Они заузму место до стражећих код гроба, харамбаша удари пушком о под цркве, стари чувари се измакну, а новопридошли заузму њихова места. Промене се дешавају докле год траје богослужење.
Чувар Христовог Гроба је могао бити само онај који потиче из српских села цетинске крајине. И данас се за чуваре каже: “Тачно се зна' ко то море бити, само онај које из наших крајева“ А то су они људи са пореклом из Цетине, Врлике, Отишића и засеока поменутих села. Ношња из цетинске крајине је импонујућа, улива поштовање ратничког и јуначког држања. Подсећа на времена ускочких бојева са млетачке границе на Турску крајину. Прсни део који се зове черма представља сплет металних кугли које нанизане чине својеврсни оклоп односно панцир. Интересантан је и трлаган кога чувари носе огрнутог, а не обученог, иако има рукаве и предвиђен је за то. Објашњење је да је тако јуначкије, односно слободније и опасније. Римокатолици у Врлици га, на пример, облаче. Ко гледа чуваре како наступају у цркви на вечерњем богослужењу и изношењу плаштанице Великог Петка, постаје свестан ратничке прошлости српског народа Далмације.
На богослужењу пасхалне жртве искри живота једног народа који је све своје снаге и животне сокове давао „За Крст Часни и Слободу Златну“. Борбе са Турцима опевао је фратар Андрија Качић Миошић, подражавајући српски православни (моровлашки) десетерачки израз, па каже:
Први поглед на Чуваре Христовог гроба даје утисак да је реч о обичају који своје корене вуче из предхришћанске праксе српског народа у Далмацији, да је повезан са култом словенских ратничких игара. У литургијске радње Великог Петка, Велике Суботе и Васкрса ушао је са христијанизацијом, поистовећујући се са оним стражарима који су на Голготи били поред Распећа и који су били од Синедриона задужени да чувају Гроб Господњи. Намера је да се што више дочара историчност и истина амбијента у коме је историјски Исус страдао и васкрсао.
Са друге стране, можда је реч о правој војничкој паради, ратничкој церемонији којом се исказује захвалност народа за Божију помоћ у бојевима са Турцима, омраженим Агарјанима и неверницима. Временом је избледела успомена на стварни разлог и догађај због кога се оружје уносило у врличку цркву, тј. У народном сећању је ишчезла реалистична основа традиције, а народни култ се стопио са црквеним последовањима и типиком.
Неких назнака о томе има код Качића, у његовим „Разговорима угодним народа словинског” Једна његова песма има за сиже епизоду Кандијског рата, када је сераскер Мустафа-паша из Босне провалио у Далмацију, похарао Врлику, чије је становништво делом поубијано, а делом избегло у Сињ, где је издржало турску опсаду. Опсада је прекинута Божијом интервенцијом:
„Сињу граде, златни буздоване,
од старине јуначки мејдане,
У Цетини гњиздо соколово,
Кога гледа око Принципово!
У теби се легу соколови,
Цетињани млади витезови,
Који Турком ране задаваше
И русе им главе одсјецаше.“
„Послушајте великих чудеса,
Што ће сада пасти из небеса!
На Турчина дође срдобоља,
Тешка болест велика невоља.
По триста их на дан умираше,
Па толико из војске бјежаше;
А у очи Госпојине славне,
Бјеже Турци из Цетине равне.
Оста мртвих тридесет хиљада
Турске војске око б'јела града...
Захваљујте од Сиња јунаци,
Брез престанка Исусовој мајци,
Којано вас од Турак обрани,
И да сте ми здрави, Цетињани!”
Аутохтона, дакле православна варијанта овог далматинског обичаја данас се одржава у Батајници. Ово место у равном Срему постало је уточиште и у њему је започео нови живот велики број крајишких Срба, након пада Републике Српске Крајине и њиховог изгона из Хрватске. Егзодус народа из западних српских крајева, по свим библијским размерама, одразио се и на врлички обичај чувања Христовог гроба. После 1995. године Чувари се нису састајали. Треба рећи да се обичај одржавао у Далмацији у току трајања Другог светског рата, тада није прекидан. На захтев народа цетинске крајине обичај је обновљен 2005. године у Батајници, а са благословом Епископа сремског Василија, који је на Велики Петак поменуте године изнео Свету Плаштаницу. Старањем свештенства при храму Рођења Пресвете Богородице, обичај Чувања Христовог гроба све више добија на евхаристијском смислу и карактеру пошто се Чувари ппичешћују на јутарњој Литургији на Велику Суботу.