Чување Христовог Гроба, је древни обичај који је у Хришћанском свету забележен само у Јерусалиму и у Врлици, малом месту у Северној Далмацији између планина Динаре и Свилаје. Тачни подаци о самим почецима обичаја нису забележени у историјским изворима, али према усменим предањима обичај постоји најмање 400 година. Несумњиво дуга традиција је уткана у тај Православни обичај, који је највероватније и донет у Врлику из самог Јерусалима.
Чувари ступају у цркву, одевени у народну ношњу поменутог краја, предвођени харамбашом, где двојица чувара заузимају место северно и јужно од Христовог гроба.
Смене страже су честе, чувари дефилују кроз цркву ненаметљиво, у чврстој побожности, заузимају своја места и нетремице гледају у Свету Плаштаницу. Њихово кретање није везано за кретање свештеника. Овај обичај проистекао из простосрдачне народне побожности и не ремети склад црквене молитве, него улепшава Литургију елементима ратничког достојанства.

Далмација је српска етничка и историјска покрајина у којој је православна вера имала динамично искуство и трагичну историјску судбину. Нарочито су православни Срби у њој вековима били битку за националну и верску посебност и слободу. Најранији писани историјски извори рачунају на Србе „као народ који држи велики део Далмације“. По византијским изворима најзападнија српска покрајина у Приморју била је тзв. „Паганија“ она је заузимала крајеве између река Неретве и Цетине „Србљи“ се на горњој граници Цетини помињу 1436. године као сточарско становништво са, што би се данас рекло, локалном самоуправом и широком унутрашњом аутономијом. Чувари Христовог Гроба представљају потомке таквих Срба и њихови васкршњи обичајиосе најтипичнији ментални код динарског психичког типа. Северну Далмацију је у једној путописној цртици овако описао Григорије Божовић: „То је најнепосреднији динарски крај, ту је уобличен наш најизразитији динарски човек, онај велики историјски мученик и јунак, који се мушки кроз цео средњи век и нови до наших дана рвао са Романима, Млечићима, Мађарима, Аустријом и Турцима. Ту је кроз векове и мучну борбу, под жарким сунцем на љутом камену исклесан онај наш чудесни Морлак, Србин и велики Православац“(Далматинска Тромеђа, Политика 1937. бр.10435, стр.11)
Истоветни обичај чувања Христовог Гроба у Врлици имају и Римокатолици. Историографски посматрано није спорно да он код њих има своје српско и православно исходиште, односно исти је апсоброван у римокатоличку литургијску праксу зајваљујући полатињењу(унијаћењу) православних Срба. Упутимо поглед у Црквену Прошлост цетинске долине. Врело Цетине имало је православну цркву Св. Спаса подигнуту 1390. године, иста је одузета 1696. од Православаца и дата Римокатолицима. У околини Врлике постојала је православна црква Св. Великомученика Георгија која је 1688. вољом млетачких власти уступљена Римокатолицима. (М.Јачов Венеција и Срби у Далмацији у VIII веку, Епархија далматинска 1987, стр.129-130)
Црква Св. Николе у Врлици у којој су Православци обичавали чување Христовог гроба подигнута је 1618. године. Ово би могао бити први сигурни пронолошки параметар од кога се мери обичај стражарског и ратничког бдења на Велики Петак над Светом Плаштаницом.

Чувари су долазили у православну цркву Св.Николе у Врлици оденути у раскошну мушку ношњу цетинске крајине. Сваке године деша вао се избор или поновна потврда вође – Харамбаше који је командовао стражарима и давао такт покретима и кретању кроз цркву. О старини обичаја и документованости истог не зна се готово ништа. Најчешће изношена мишљења да је обичај стар колико и православни храм у Врлици, мада пре изгледа да проистиче из дубоке старине, свакако прехришћанске, додирујући хоризонте народне душе и колективног несвесног.
Улазак војника у парадним униформама са макар и трофејним оружјем на сред богослужења је богословски контрадикторно и апсурдно. Харамбаша им наређује да заузму место код Христовог гроба или да изврше замену страже не обазирући се превише на значење појединих тренутака у самом богослужењу, као што је на пример кађење од стране свештеника. Промена страже се дешава тако што харамбаша у наос уведе нову својицу одморних чувара. Они заузму место до стражећих код гроба, харамбаша удари пушком о под цркве, стари чувари се измакну, а новопридошли заузму њихова места. Промене се дешавају докле год траје богослужење.
Чувар Христовог Гроба је могао бити само онај који потиче из српских села цетинске крајине. И данас се за чуваре каже: “Тачно се зна' ко то море бити, само онај које из наших крајева“ А то су они људи са пореклом из Цетине, Врлике, Отишића и засеока поменутих села. Ношња из цетинске крајине је импонујућа, улива поштовање ратничког и јуначког држања. Подсећа на времена ускочких бојева са млетачке границе на Турску крајину. Прсни део који се зове черма представља сплет металних кугли које нанизане чине својеврсни оклоп односно панцир. Интересантан је и трлаган кога чувари носе огрнутог, а не обученог, иако има рукаве и предвиђен је за то. Објашњење је да је тако јуначкије, односно слободније и опасније. Римокатолици у Врлици га, на пример, облаче. Ко гледа чуваре како наступају у цркви на вечерњем богослужењу и изношењу плаштанице Великог Петка, постаје свестан ратничке прошлости српског народа Далмације.

Аутохтона, дакле православна варијанта овог далматинског обичаја данас се одржава у Батајници. Ово место у равном Срему постало је уточиште и у њему је започео нови живот велики број крајишких Срба, након пада Републике Српске Крајине и њиховог изгона из Хрватске. Егзодус народа из западних српских крајева, по свим библијским размерама, одразио се и на врлички обичај чувања Христовог гроба. После 1995. године Чувари се нису састајали. Треба рећи да се обичај одржавао у Далмацији у току трајања Другог светског рата, тада није прекидан. На захтев народа цетинске крајине обичај је обновљен 2005. године у Батајници, а са благословом Епископа сремског Василија, који је на Велики Петак поменуте године изнео Свету Плаштаницу. Старањем свештенства при храму Рођења Пресвете Богородице, обичај Чувања Христовог гроба све више добија на евхаристијском смислу и карактеру пошто се Чувари ппичешћују на јутарњој Литургији на Велику Суботу.