Православни Далматинац

Далмација је српска етничка и историјска покрајина у којој је православна вера имала динамично искуство и трагичну историјску судбину. Нарочито су православни Срби у њој вековима били битку за националну и верску посебност и слободу. Најранији писани историјски извори рачунају на Србе „као народ који држи велики део Далмације“. По византијским изворима најзападнија српска покрајина у Приморју била је тзв. „Паганија“ она је заузимала крајеве између река Неретве и Цетине „Србљи“ се на горњој граници Цетини помињу 1436. године као сточарско становништво са, што би се данас рекло, локалном самоуправом и широком унутрашњом аутономијом. Чувари Христовог Гроба представљају потомке таквих Срба и њихови васкршњи обичајиосе најтипичнији ментални код динарског психичког типа.

Православни Далматинац

Северну Далмацију је у једној путописној цртици овако описао Григорије Божовић: „То је најнепосреднији динарски крај, ту је уобличен наш најизразитији динарски човек, онај велики историјски мученик и јунак, који се мушки кроз цео средњи век и нови до наших дана рвао са Романима, Млечићима, Мађарима, Аустријом и Турцима. Ту је кроз векове и мучну борбу, под жарким сунцем на љутом камену исклесан онај наш чудесни Морлак, Србин и велики Православац“(Далматинска Тромеђа, Политика 1937. бр.10435, стр.11)
Истоветни обичај чувања Христовог Гроба у Врлици имају и Римокатолици. Историографски посматрано није спорно да он код њих има своје српско и православно исходиште, односно исти је апсоброван у римокатоличку литургијску праксу зајваљујући полатињењу (унијаћењу) православних Срба. Упутимо поглед у Црквену Прошлост цетинске долине. Врело Цетине имало је православну цркву Св. Спаса подигнуту 1390. године, иста је одузета 1696. од Православаца и дата Римокатолицима. У околини Врлике постојала је православна црква Св. Великомученика Георгија која је 1688. вољом млетачких власти уступљена Римокатолицима. (М.Јачов Венеција и Срби у Далмацији у VIII веку, Епархија далматинска 1987, стр.129-130)
Црква Св. Николе у Врлици у којој су Православци обичавали чување Христовог гроба подигнута је 1618. године. Ово би могао бити први сигурни пронолошки параметар од кога се мери обичај стражарског и ратничког бдења на Велики Петак над Светом Плаштаницом.