Врлика

Врлика је мали градић у Северној Далмацији, налази се у питомој и плодној долини између Динаре са северо-источне стране и Свилаје и Козјака са друге сране. До пре доласка Срба на те просторе, ту су живели Илири, тачније једно од Илирских племена, познатије под именом Далмати, по којима је и Далмација и добила име. Далмати су се бавили сточарством, и нису били бројни, али су били одлични стратези и екстремно храбри ратници, који су своје име уткали у историју као племе које је пружало најжилавији отпор моћној римској империји, чак више од 100 година после пада тих прстора под римску власт, и дан данас тај непоколебљиви дух живи у потомцима Врлике.

Врлика
Мапа Врлике са широм околином

Према раним историјским изворима Срби су почели да долазе на Балканско Полуострво у 6. и 7. веку и да се насељавају у данашње српске покрајине. Дошли су као незнабошци и пагани, али такви нису остали.С’временом су примали Хришћанство. Прво бројно крштавање Срба десило се за време византијског цара Ираклија(610-641), а друго за време цара Василија I Македонца(877-886). Ово друго покрштавање Срба, према нашем познатом цавременом историчару, Др. Ђоки Слијепчевићу, било је много успешније од првог: „Успех овог другог покрштавања Срба омогућен је појавом свете браће Кирила и Методија и њихових ученика. Стварање словенског писма и превођење Светог Писма и богослужбених књига на словенски језик омогућило је да се широке словенске масе више заинтересују за Хришћанство и да га почну боље схватати“. Доцније је богомилство реметило нормалан верски живот Срба. За време турске владавине многи Срби, нарочито у Босни, да би сачували имовину и животе своје, прелазили су у ислам. Тако да је данас највећи број муслимана српског порекла. Прелаз у ислам, несумњиво, један тежак удар по српском националном бићу, чије се последице и дан данас осећају…

Током времена а нарочито после турског освајања Босне, многи Срби су почели да се исељавају из Босне у Далмацију, потом у Лику, Банију, Кордун и Славонију, Чиме се у многоме променио етнички карактер поменутих покрајина.
Већ крајем 13. и почетком 14. века Срби су почели да се досељавају у Далмацију, најпре као војници у служби код бана Шубића, а доцније и као насељеници, који су поред граничарске службе, почели да обрађују земљу. Помиње се да је цар Душан насељавао средњу Далмацију српским живљем Херцеговине.
Већи таласи досељавања Срба из Босне у Далмацију запажени су за време краља Твртка, који је освојио Далмацију до Велебита 1390, те доцније, у периоду између 1413 и 1417, а нарочито после пада Босне под турску власт. Тада су турци нападали на Далмацију ратујући против Мађарске и Млетачке Републике. Бројно насељавање Срба из Босне у Далмацију запажено је у периоду између 1523. и 1527. године. Неколико хиљада Срба доселило ес у Книнску крајину 1551. Повремена и бројно мања досељавања бивају доцније.
Чим су Турци почели да упадају у Далмацију, а нарочито после пада Клиса(1537), чиме је коначно престала Мађарска власт у Далмацији, Хрвати су у страху и паници напуштали своја одњишта и бежали пред Турцима, склањајући се у приморске градове који су држали Млечани. У опустошене крајеве Турци су насељавали Србе да обрађују земљу и да им плаћају Харач. Отприлике у исто време када су продирали у Далмацију, Турци су почели са нападима на Лику и Крбаву, које су потпуно освојили до 1527. године. Потом су освојили и Банију. Лика и Крбава осташе под турском влашћу 160 година, а Банија 100 година.

Срби-исељеници из Босне дошли су у нове крајеве празних руку, али не и празних душа. У нову постојбину донели су са собом своје верно очувано Православље, најдрагоценији бисер своје душе, чврсто решени да његово непрекидно егзистирање обезбеде својој деци и да га овековече подизањем православних храмова, духовних светионика, у којима ће се Богу молити и кроз које ће млађе генерације васпитавати. И тако где год је никло ново српско насеље у Лици и Далмацији, ту је ускоро никла и нова српска богомоља. Једна од најстаријих цркава је црква Св. Спаса, подигнута за време Краља Твртка на извору Цетине(1390). Из тога доба помињу се српске цркве у Клису и Брибиру. Доцније су подигнуте многе цркве у српским насељима широм Лике и Крбаве, Баније, Кордуна, Далмације и Славоније.
Из чињенице да је највећи број досељеника из Босне био православне вере да се закључити да је православље било јако у Босни, кудиикамо јаче него римокатолицизам. Притиском богомила, а доцније муслимана, није могао поколебати Србе у њиховој вери. Напротив, из те борбе са иноверницима, Срби су увек излазили јачи, чвршћи и постојанији у својој вери.
Поред парохијских цркава, Срби су по доласку у нове крајевеподизали и своје манастире, чак и раније него цркве.
Манастир Крупа под велебитом близу Жегара сазидан је 1317. године настојањем добеглих калуђера и сабраће манастира Крупе у Босни, шчедром помоћи српских краљева Милутина и Стефана Дечанског и цара Душана, као и жртвама племенитог српског народа.
Потом 1350. године појављује се друга тврђава српског православља – манастир Крка, близу Кистања, покрај реке Крке. Овај манастир је сазидан изобилном помоћи Јелене, удове бана Младена Шубића, сестре Цара Душана Силног. Иницијатива за подизање манастира дошла је од Јелениног исповедника, о.Рувима. Манастир Крка је нарочито значајан по томе, што је у њему отворена и радила прва српска богословија у западним крајевима.
При крају XIV века (1395) појављује се и трећа звезда на небу црпског православља – манастир Драговић у Врличкој крајини, близу села Кољана, који су саградили досељени Срби из Босне.
1602. Основан је манастир Гомирје у Горском Котару. Основали су га калуђери манастира Крупе, који су после пада Клиса(1596) побегли из Далмације, испред турског зулума у Горски Котар.
Помињу се два манастира: манастир на Мудрушу код Огулина и Комовина између Петриње и Двора. Нажалост, ова оба манастира су затворена и опустошена на захтев римске курије.

Црква Светог Николе у Врлици Храм Св. Оца Николаја (1618.)

Врлика
Црква Светог Николе

На Духове 28.05.1972. у поноћ је изгорео са свим драгоценостима. Добровољним прилозима верника и трудом о. Симе Љубоја и других свештеника, храм је обновљен за непуне 2 године и освећен 26.05.1974.

У последњем рату храм је претрпео мања оштећења унутрашњости. Иначе у овом храму су Чувари Христовог Гроба вршили свој обред, на Васкрс током векова. Обичај је прекинут акцијом „Олуја“ хрватске војске и прогоном српског живља са тих простора.

 

Манастир Драговић(1395.)

Врлика
Манастир Драговић

Манастир Драговић се налази на ријеци Цетини у Далмацији. То је један од три историјска српска манастира у Далмацији, поред манастира Крка и Крупа. Подигнут је 1395. године. Године 1480. турска навала га је опустошила. Након тога стајао је пуст двадесет година, а онда је обновљен, да би 1590. опет његови монаси напустили манастир због глади. Иза тога био је пуст седамдесет година, а онда га је 1694. обновио епископ Никодим Бусовић. Четири године касније манастир је опет напуштен, пред турском.

Послије Карловачког мира 1699. године Цетинска крајина је потпала под млетачку власт па су се драговићки монаси вратили у свој манастир. Због нестабилног тла, на којем је био саграђен манастир, и велике влаге, по дозволи млетачке владе 1777. године је почело премјештање манастира. Нови манастир је основан на мјесту званом Виногради. Њега је касније довршио игуман Јеротеј Ковачевић. Освећење манастира и нове цркве било је 20. августа 1867. г. Међутим, само нешто мање од сто година касније, обистиниле су се ријечи манастирског љетописаца који је записао: „Од свих манастира Драговић је среће најхудије“.

Педесетих година 20. вијека због изградње хидроелектране на Цетини манастир је поново измјештен, а више хиљада српског православног народа из плодне цетинске долине расељено је, махом у Србију.
Злу судбину коју је љетописац уочио манастир Драговић је доживио и 1995. године и подјелио је са српским православним народом из Далмације. Поново је опустошен. Драговић је до 1995. године чувао у својој библиотеци и ризници велике драгоцјености. Ту се могао видјети октоих из 14.вијека, минеј за мјесец мај из 1531. године, писан у Студеници, једна књига штампана у Острогу 1594., крмчија штампана у Москви 1653. итд. Ту су и кратки записи Доситеја Обрадовића, који је на својим путовањима свраћао и у манастир Драговић. Исто је чинио касније српски пјесник Лаза Костић, као и Симо Матавуљ. У манастирској ризници чувао се антиминс патријарха Арсенија Чарнојевића из 1692. и два јерусалимског патријарха Доситеја од 1701. године. Ту се чувао, међу осталим, и ручни крст игумана Василија из Косјерева од 1739. године.

Црква Св. Спаса(1391.)

Врлика
Црква Светог Спаса

Налази се у селу Цетина на извору истоимене ријеке у подножју планине Динаре. Саграђена је 1391. године за време владавине босанског Краља Твртка I Котроманића. Храм је неколико пута био уништаван од стране Турака. Такође неколико пута су млетачке власти отимале храм од Срба и поклањале га римокатоличким вjерницима.

Право свjедочанство да је храм православни јесте и сама оријентација храма-Олтар се налази на источној страни, што је својствено само за Православне богомоље. Такође око храма се налази српско православно гробље, и српски становници села Цетина су били апсолутно већински живаљ пре рата 90-тих година.

Врличка Тврђава – „Градина“

Врлика
Тврђава Градина над Врликом

Налази се на тешко доступном брду изнад Врлике, не зна се година градње ни ко је покровитељ.

Претпоставља се да је стара најмање 500 година. У народу је прозвана „Градина“, и дефинитивно је симбол Врлике.